Eurasia Press & News
Primeri Olandskih ostrva, Južnog Tirola i istočne Belgije razmatraju se kao potencijalni modeli za rešavanje kosovskog pitanja, odnosno za autonomiju severa Kosova, gde su Srbi većinsko stanovništvo. U narednim tekstovima, Demostat će predstaviti kako je uređena autonomija ta tri entiteta u Evropi.
Olandska ostrva
Državni pregovarački tim Srbije predstavio je na pregovorima u Briselu 2007. godine posredničkoj Trojci slučaj Olandskih ostrva, naseljenih Šveđanima, ali u teritorijalnom sastavu Finske, kao uspešan primer funkcionisanja teritorijalne autonomije, kako bi poslužio kao princip za široku autonomiju Albanaca u okviru granica Srbije. Šesnaest godina kasnije, Olandska ostrva ponovo se u diplomatskim krugovima u Parizu i Briselu pominju kao potencijalni model, ali sada za autonomiju severa Kosova, odnosno Zajednicu srpskih opština, piše Demostat.
Svaka autonomija izraz je konkretnih društvenih prilika i ne može se preslikati na drugu teritoriju u nekom drugom društveno-političkom kontekstu. Jezgro autonomije je činjenica da jedan uži deo teritorije neke države raspolaže zakonodavnom vlašću i samostalnim delokrugom nadležnosti, koje ona svojim aktima uređuje bez upliva centralne vlasti, a sve drugo je odraz specifičnosti, kaže profesor ustavnog prava Darko Simović. Simović za Demostat objašnjava kako u praksi izgleda autonomija Olandskih ostrva.
Finska i područje Olandskih ostrva vekovima su bili pod upravom Kraljevine Švedske. Početkom 19. veka, nakon pobede nad Švedskom, Rusija je preuzela kontrolu nad Finskom i Olandskim ostrvima. Posle poraza Rusije u Krimskom ratu ostrva su demilitarizovana.
Kada je Finska posle Oktobarske revolucije 1917. godine proglasila nezavisnost, građani Olandskih ostrva, njih oko 96 odsto, potpisali su peticiju za pripajanje Švedskoj, ali Finska to nije dozvolila, te je 1920. godine Zakonom o autonomiji ostrvima dodelila široku autonomiju. Međutim, stanovništvo ostrva nije htelo to da prihvati i pretilo je da će pitanje statusa Olandskih ostrva voditi ka otvorenom sukobu Finske i Švedske.
Sporno pitanje bilo je upućeno novoformiranoj Ligi naroda, koja je 1921. godine dodelila Finskoj suverenitet nad Olandskim ostrvima, uz garanciju široke autonomije. Finska se obavezala da će garantovati stanovništvu ostrva autonomni status u cilju očuvanja švedske kulture, jezika i lokalnih običaja. Zbog strateškog značaja ostrva, Finska se obavezala i da će ostrva biti demilitarizovana, odnosno vojno neutralna.
Teritorijalna autonomija Olandskih ostrva je postepeno evoluirala. Inicijalni Zakon o autonomiji iz 1920. je dva puta zamenjen novim zakonima, 1951. i 1991. godine. Aktuelni Zakon o autonomiji je menjan i dopunjavan 1994, 1996, 2000 i 2004. godine.
Na Olandskim ostrvima većinsko stanovništvo, 95 odsto građana, čine Šveđani. Finci su manjina među manjinom i ima ih, prema nekim procenama, ukupno oko 1.000. Međutim, suverenitet pripada Finskoj i ostrva nisu nezavisna. Teritorija Finske je nedeljiva, a nacionalne granice ne mogu biti menjane bez saglasnosti Skupštine.
Profesor Ustavnog prava Darko Simović za Demostat navodi da Olandska ostrva raspolažu dosta širokim nadležnostima kada je reč o autonomiji, posebno u oblastima koje su krucijalne za očuvanje nacionalnog identiteta Šveđana. Postoje poslovi koji su u zajedničkoj nadležnosti, a ukoliko se javi spor o tome šta je u čijoj nadležnosti, o tome odlučuje Vrhovni sud Finske.
Olandska ostrva imaju skupštinu i vladu. Parlament Olanda ima 30 članova, koji se biraju svake četiri godine. Parlament imenuje regionalnu vladu, donosi zakone u oblastima koje se odnose na unutrašnje poslove regiona i raspoređuje budžet za Olandska ostrva. Prihod se sastoji od sopstvenih prihoda Olanda i paušalnog iznosa primljenog od finske vlade, koji predstavlja oblik otplate dela poreza koje je Oland platio finskoj državi.
Parlament Olanda ima pravo da donosi zakone iz oblasti obrazovanja, kulture i očuvanja antičkih spomenika, zdravstvene i medicinske zaštite, životne sredine, promocije industrije, unutrašnjeg transporta, lokalne samouprave, policije, poštanske komunikacije, radija i televizije.
Finski državni zakon se primenjuje u oblastima u kojima parlament Olandskih ostrva nema zakonodavna ovlašćenja, a to su spoljni poslovi, većina oblasti građanskog i krivičnog prava, sudski sistem, carina, obalska straža, civilna zaštita, običaji i državno oporezivanje.
Oland ima jednog predstavnika u finskom parlamentu kako bi osiguralo da se interesi ostrva uzmu u obzir u ovim oblastima. Finski parlament inače ima ukupno 200 poslanika.
Predsednik Finske imenuje Guvernera Olandskih ostrva, u konsultaciji i uz saglasnost parlamenta Olanda. Profesor Simović objašnjava da je Guverner predstavnik centralne vlasti čija se funkcija sastoji u vršenju nadzora nad ostvarivanjem teritorijalne autonomije. Takav mehanizam političke kontrole nad ostvarivanjem teritorijalne autonomije ne postoji, recimo, u Republici Srbiji kada je reč o teritorijalnoj autonomiji Vojvodine. Postoji i takozvana Olandska delegacija, u kojoj su predstavnici Olandskih ostrva i centralnih vlasti, a koja je medijator odnosa između centralnih vlasti i ostrva, kako bi se sva sporna pitanja rešila na kompromisni način, mirnim putem.
Švedski je jedini službeni jezik i koriste ga regionalne, opštinske i državne vlasti na Olandskim ostrvima. Prema Zakonu o autonomiji, sva komunikacija između Vlade Finske i vlasti Olanda mora se voditi na švedskom jeziku. Čak se i komunikacija između onih koji govore finski i vlasti Olanda mora odvijati na švedskom jeziku.
U domenu spoljne politike subjekt međunarodnog prava je Finska, a Vlada Olandskih ostrva može predložiti pregovore o određenom sporazumu odgovarajućim državnim vlastima.
Kako navodi profesor Simović, Olandska ostrva mogu da učestvuju u pregovorima o zaključenju nekog međunarodnog ugovora koji ih se tiče, odnosno mogu da participiraju kao subjekt u procesu. Naime, Vlada Olandskih ostrva će biti informisana o međunarodnom sporazumu koji se odnosi na pitanja u nadležnosti ostrva, a ako postoji poseban razlog, Vlada ostrva može učestvovati u pregovorima u finskoj delegaciji.
Olandska ostrva su se izjašnjavala o ulasku Finske u EU, jer je pristupanje zajednici evropskih naroda uticalo na autonomna prava kojima su raspolagali građani ostrva, dodaje Simović.
Kada je Finska postala članica Evropske unije 1995. godine, parlament Olanda je izrazio, u skladu sa Zakonom o autonomiji i nakon dva odvojena referenduma, svoju saglasnost za članstvo Olandskih ostrva u EU. Odnos Olandskih ostrva sa Unijom regulisan je protokolom koji sadrži posebne odredbe za kupovinu nekretnina i pravo na poslovanje na Olandima, čime se potvrđuje poseban status Olanda prema međunarodnom pravu.
Simović navodi da autonomija Olandskih ostrva uspešno funkcioniše i da u praksi, po pravilu, nema problema, pre svega zato što postoji visok stepen demokratske političke kulture u Finskoj. Kako ističe, osnovni cilj autonomije je zaštita nacionalnog identiteta građana, tako da je akcenat na oblastima koje doprinose očuvanju identiteta Šveđana na Olandskim ostrvima.
Svaka teritorijalna autonomija je priča za sebe i ne postoje dve identične, tako da su sva rešenja u velikoj meri osobena, navodi Simović.
Simović navodi da strana rešenja ne mogu da budu kopirana jer je svaka autonomija izraz konkretnih društvenih prilika, nastala u praksi, iz pregovora i dogovora. Jezgro autonomije je činjenica da jedan uži deo teritorije neke države raspolaže zakonodavnom vlašću i samostalnim delokrugom nadležnosti, koje ona svojim aktima uređuje bez upliva centralne vlasti, a sve drugo je odraz specifičnosti, objašnjava Simović.
Kako kaže, postojao je pokušaj da se model Olandskih ostrva iskoristi kada se rešavalo pitanje Foklandskih ostrva, a bilo je i ideja da Baltičke republike u okviru SSSR dobiju nekakav sličan status, međutim, ni u jednom slučaju nije došlo do primene. Zanimljivo je podsetiti da je model teritorijalne autonomije Olandskih ostrva bio pominjan i kao jedno od mogućih rešenja za integrisanje Republike Srpske Krajine u Hrvatsku, kaže Simović.
Simović smatra i da Zajednica srpskih opština, onako kako je trenutno zamišljena, ne bi bila ni blizu teritorijalne autonomije, jer, kako navodi, međunarodna zajednica ne želi da stvara novu Republiku Srpsku u okviru takozvanog Kosova, zbog moguće secesije.
Sa stanovišta interesa onih koji sada upravljaju Kosovom i međunarodne zajednice, teritorijalna autonomija, makar i u naznakama, bila bi nepresušni izvor tenzija i sukoba, navodi Simović, i dodaje da je to zato što teritorijalna autonomija uvek nosi rizik od secesije.
