Eurasia Press & News
Brisel i Vašington žele da proguraju to što vide kao kompromis: Srbija faktički priznaje Kosovo, a Kosovo odobrava „svojim“ Srbima autonomiju. Taj pristup, međutim, ima slabosti, piše švajcarski „Noje cirher cajtung“.
U švajcarskom dnevnom listu Noje cirher cajtung dobar poznavalac prilika u Srbiji i bivši dopisnik tog lista iz Beograda Andreas Ernst potpisuje tekst pod nazivom „EU u vezi sa Kosovom postavlja delimični ultimatum Srbiji“.
„Srbija ima istorijska iskustva sa ultimatumima. Austrougarska je 1914, posle atentata u Sarajevu, zahtevala da Beograd dozvoli njenim istražnim organima da uđu u zemlju. A 1999. su zapadne sile zahtevale od Srbije da NATO preuzme kontrolu Kosova. Oba puta je Beograd odbio i oba puta je usledio napad. Možda to objašnjava žestoku javnu reakciju na televizijsko obraćanje predsednika Aleksandra Vučića početkom nedelje u kojem je rečeno da mu je ’velika petorka’ postavila ultimatum u vezi sa kosovskim pitanjem.“
Celi ili polovični ultimatum?
Autor potom navodi poznate stvari: Vučić je rekao da bi odbijanje predloga petorice dovelo do političkih i ekonomskih sankcija, zaustavljanja pristupnih pregovora sa EU i povlačenje evropskih investicija iz Srbije.
„Toliko o Vučićevom tumačenju. Postojanje takvog ultimatuma demantovao je francuski ambasador u Beogradu, kao i njegove nemačke kolege. Diplomate su rekle da ne žele nikoga da uceni ili izlože sankcijama.“ Autor navodi da diplomate tvrde kako samo žele da pomognu Beogradu i Prištini da nađu izlaz iz teške situacije. Ali navodi i njihov stav: ako se ta šansa propusti, biće posledica.
„Dakle, pola ultimatuma?“, postavlja Andreas Ernst ironično pitanje.
Faktičko, ali ne i pravno priznanje
U nastavku teksta autor se bavi predlogom koji je nastao na osnovu regulisanja odnosa dve Nemačke iz 1972, a na stolu je već deset godina. Po njemu obe strane priznaju postojanje one druge, imaju ekonomsku i političku komunikaciju, ali nemaju diplomatske odnose.
„Radi se o faktičkom, ali ne i pravnom međusobnom priznanju“, piše švajcarski list i podseća da je za Kosovo najvažnija odredba da Beograd neće stvarati prepreke za učlanjenje u međunarodne organizacije. „Članstvo u Ujedinjenim nacijama i Savetu Evrope bio bi za Kosovo važan korak u zaokruživanju takozvanog spoljnog stvaranja državnosti.“
„Noje cirher cajtung“ pozabavio se u tekstu i drugim aspektima Vučićevog televizijskog obraćanja: ratu u Ukrajini, ekonomskim odnosima sa Nemačkom od kojih zavise desetine hiljada radnih mesta.
„Fragmentizovana opozicija se neće odazvati njegovom pozivu da zemlja pokaže jedinstvo. Ona Vučića optužuje za povinovanje ultimatumu i izdaju zemlje. Čak gunđaju i u njegovoj stranci. Ali, niko se ne usuđuje da se otvoreno suprotstavi nadmoćnom predsedniku.“
„Priklješten“ i Kurti
U svojoj analizi autor se potom posvetio i Aljbinu Kurtiju: „Priklješten je i Vučićev kontrahent, kosovski premijer Aljbin Kurti. Dok EU obrađuje Beograd, za Kosovo su zaduženi Amerikanci. Pošto Kurti striktno odbija da dozvoli formiranje delimično autonomnog saveza srpskih opština na Kosovu, američka ambasada preuzela je stvar u svoje ruke i započela konsultacije sa partijama i nevladinim organizacijama.“
„Za Kurtija, koji se vidi kao antikolonijalni borac za oslobođenje, najpre od Srbije, a potom i od protektorata Ujedinjenih nacija, to je neverovatna provokacija: predstavnici jedne supersile direktno se mešaju u nadležnosti vlade. Međutim, otvoren otpor Amerikancima on sebi ne može da priušti. Amerika je na Kosovu popularna i smatraju je garantom postojanja države.“
Na kraju autor izvodi zaključak da je pritisak na Beograd i Prištinu rezultat namere da se u vremenima konfrontacije sa Rusijom po svaku cenu želi da se izbegne destabilizacija Balkana:
„Brisel i Vašington žele da ujedinjenim snagama proguraju to što vide kao kompromis: Srbija faktički priznaje Kosovo, a Kosovo odobrava ’svojim’ Srbima autonomiju. Taj pristup, međutim, ima slabosti. Iz srpske perspektive to nije kompromis – naposletku, jasno je da bi posle faktičkog priznanja moralo da usledi i pravno, to je smisao plana. Još važnije: Zapad doduše ima veliki potencijal sankcija koje može da upotrebi protiv Beograda i Prištine, ali sa druge strane nema nikakvog podstreka koji bi ponudio kao nagradu za lepo ponašanje. Ono što je ranije funkcionisalo, obećanje članstva u Evropskoj uniji, postalo je neuverljivo. Srbija i Kosovo znaju da su prepreke za pristupanje Uniji nesavladive. Još jednom se pokazuje da su Evropskoj uniji, ako želi da strateški uspešno deluje, potrebne nove forme integracije problematičnih država.“
