Vučići i orlići

„Spremi smo da prihvatimo koncept i da radimo na implementaciji predloženog sporazuma“, doslovno je izjavio predsednik Srbije 20. januara.

Ako imamo u vidu da je ovo izjavio, a njegova reč vredi više od nečije zakletve, onda je sasvim jasno čemu je bila upriličena predstava u Skupštini Srbije. Akcija – Spasi šta se spasiti može morala je da se pod hitno sprovede.

Do dana današnjeg i dalje ne znamo šta je to predsednik Srbije izrazio kao spremnost da Srbija prihvati i da radi na implementaciji. Odjednom taj dokument je postao neki non-pejper za koji je taj isti Vučić rekao da je postao zvaničan predlog EU i SAD. Svi ti „vučići i orlići“ su počeli da se prave ludi i pred Skupštinu stavili izveštaj o pregovorima sa Prištinom.

Kada je video kakvo je raspoloženja u Srbiji, Vučiću se upalilo panik dugme. Umesto da razgovara sa onim poslaničkim grupama koje su htele da pričaju, odlučio je da teret prebaci na opoziciju, proglasio je neodgovornom i odlučio se za skupštinski cirkus. Na sednici Skupštine Srbije smo čuli da su Zavetnici, Dveri, Novi DSS i Zeleno-levi blok hteli da dođu na konsultacije, ali da nikakav poziv nisu dobili. „Vučići i orlići“ su brzo skovali plan i strategiju za izvlačenje. Opozicija je nasela na igru i došla u Skupštinu, a tu ih je čekala unapred dogovorena zaseda.

Onog trenutka kada je postalo jasno da „vučići i orlići“ ne dozvoljavaju normalnu raspravu, i kada su shvatili da od predsednika Srbije neće dobiti na uvid tekst francusko-nemačkog dokumenta, njihov boravak u zgradi parlamenta je izgubio svaki smisao. Umesto da napuste sednicu, ili da učestvuju u njoj uz kokice, neki su se odlučili za unapred izgubljenu bitku.

Na svako iole normalno postavljeno pitanje, Vučić je odgovarao primitivno, vređajući i izbegavajući da bilo šta odgovori. Izvlačio je neke reciklirane laži, informacije sumnjivog porekla, a opozicionare kritikovao za sve i svja. Tako su Milica Zavetnica i Boško Dverjanin, saznali smo od Vučića, krivi što su iz srpskih zatvora pušteni albanski zatvorenici. Ne znam čime se bavila Milica Zavetnica, ali za Boška sam poprilično siguran da je radio u biblioteci u Čačku. Za to vreme, pored Vučića sve vreme sedi izvesni Petar Petković, nekadašnja mlada nada Vojislava Koštunice i DSS. I se samo on, već i Milenko Jovanov i Nebojša Bakarec. Saznali smo i da su svi drugi krivi za gubitak Kosova sem „vučića i orlića“.

Nikada nije naodmet ponoviti da je vlast kojoj je pripadao i Vučić krajem devedesetih godina uvela Srbiju u rat sa NATO zbog Kosova i potpisala kapitulaciju u Kumanovu. U trenucima kada je gubila deo svoje teritorije, Vučić se proširivao tako što se uselio u državni stan od jednog ara. Vrhunski patriotski čin, složićemo se. Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, ali tada je na vlasti bila i Socijalistička partija Srbije. Živo me zanima kako bi Vučić, tako pametan i sposoban, uspeo da je spreči.

A onda dolazimo do Briselskog sporazuma 2013. godine, Vučićevog čeda, koji, bez obzira kako ga ko doživljava, predstavlja ozbiljan vetar u leđa kosovskoj nezavisnosti. Tim sporazumom, koji ranije nije hteo da prihvati Boris Tadić, Vučić se saglasio da Srbija povuče svoju policiju, pravosuđe i lokalnu samoupravu. Dok je Tadić bio predsednik, Srbija je na severu Kosova imala svoje policajce, sudije i tužioce, a predsednici opština i lokalni organi vlasti su birani po srpskim zakonima. Ovo su činjenice koje nisu opterećene ličnim odnosom prema Vučiću.

Umesto da pokuša da se, pa čak i iza zatvorenih vrata za javnost u parlamentu, nekako dogovori sa opozicijom, Vučić je samo uspeo da sroza ugled zemlje i da za to optuži opoziciju. Histerisao je, menjao boju lica poput semafora, siktao, bljuvao vatru na sve strane, ponavljao reči Vladimira Orlića, umesto obrnuto. Nije prestao da priča čak ni kada je postojala ozbiljna mogućnost da dođe do fizičkog sukoba. Za razliku od prošlog puta, dokazao je da je čovek od krvi i mesa i na nekoliko minuta napustio sednicu.

Postalo je sasvim jasno da „vučići i orlići“ jedino šta znaju jeste da ponavljaju – Vučić, Vučić, Vučić, i to je to. A Vučić, imao je šansu za iskorak, ali nemiri u glavi su bili jači. Čovek je dokazao da nije sposoban da istrpi bilo kakav vid kritike, od one najbezazlenije, do teških reči. Nije sposoban čak ni sebe da iskontroliše, a želi da ga pamte u istoriji. Istorija će, po svoj prilici, morati da sačeka nekog drugog.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.