Službeni glasnici

Čitaoci mekšeg srca neka drže maramice na dohvat ruke, jer ovo je dirljiva priča o tome kako samohrane majke i penzioneri u Srbiji rade po tri posla. Doduše ne da bi preživeli u nemilosrdnom kapitalističkom društvu, nego jer smo tanki sa kadrovima, ali ovi malobrojni ipak sve postižu jer su vredni i požrtvovani.

Neki dan je jedna PR kancelarija prosledila medijima saopštenje da se Jelena Trivan povlači sa mesta direktorke Službenog glasnika. Čitalac dužeg pamćenja setiće se te gospođe kao portparolke Demokratske stranke i desne ruke Borisa Tadića.

Ali bilo je to u nekom davnom životu, pre nego što je J. Trivan morala da preživi na tzv. slobodnom tržištu, gde se ne broje partijske knjižice već samo krv, suze i znoj, a pomogao je kanda i doktorat iz bibliotekarstva, kao i spoznaja da Vučić i SNS vode politiku za koju se Trivan oduvek zalagala.

Jednom je trač-magazinu Trivan poverila da je prijatelji zovu ratrak, jer se bori da bude najbolja u svemu što radi. Ratrak je ona velika grtalica za sneg što glača piste za skijanje.

Naoružana borbenim duhom i doktoratom iz bibliotekarstva, Trivan je poput ratraka dogurala do direktorke Službenog glasnika, razgrnula do mesta šefice Upravnog odbora filmskog centra Srbije, i izglačala pistu do fotelje direktorke Telekoma Srpske. Sve to – odjednom.

Priča sasvim svakodnevna, zar nije tezgarenje na više mesta poznato mnogo kojem čoveku u Srbiji i Republici Srpskoj?

Slučaj je hteo da sam, ima tome više od tri godine, pogledao malo doktorat gospođe Trivan sa Filološkog fakulteta u Beogradu. Bila je to hrestomatija prepisanih radova desetina autora, celih članaka sa Vikipedije i iz jedne knjige Boška Obradovića o narodnim običajima.

Trivan je protrčala kroz master i doktorske studije za tri godine, položivši sa desetkom jedanaest predmeta – kod iste profesorke-dekanke. Kod koje je pisala sve naučne radove. I odbranila plagiranu tezu.

Pogođena mojim otkrićem, Trivan je presavila tabak i odlučila da se zajedno otisnemo bespućima srpskog pravosuđa i to putovanje još traje. Na jednom ročištu je ispričala da je kao samohrana majka bila devastirana mojim tekstom i da takav udarac na njeno poštenje nikad nije doživela.

Da ni ratrak nije od kamena vidimo ponovo ovih dana kad je Trivan rešila da batali Službeni glasnik i da ostane na samo dva javnosti poznata posla, pa šta joj život da.
Ponešto bi o takvim mukama mogao znati i Mladen Šarčević, za kojeg je netom obznanjeno da će naslediti fotelju u Glasniku.

Čitaocu nije potrebno tako dugo pamćenje da se Šarčevića seti kao Vučićevog ministra obrazovanja.

Ako dobro brojim, to će biti četvrto zaduženje ovom čoveku od šezdeset i šest leta koji bi komotno mogao u penziju. Jer, osim što vodi privatne škole i savetuje predsednika po pitanju obrazovanja, Šarčević se „bacio na poljoprivredu“, kako je rekao, to jest sadio je voćnjak na porodičnom imanju.

Pošto smo fini, hajde da mu ovo poslednje računamo u hobi.

Jedan drugi slučaj je hteo da sam, ima tome pet godina, sa kolegama iz BIRN-a čačkao kako je nemački izdavač „Klet“ zavladao tržištem udžbenika u Srbiji. Tu se ispostavilo da je Šarčević kao ministar promenio zakon baš kako je odgovaralo „Kletu“ i išao na promocije njihovih knjiga.

Zli jezici bi svašta rekli, ali ovaj kolumnista bi rekao da rotacija na čelu Službenog glasnika govori samo dobre stvari o Srbiji.

Recimo to da se oslanja na proverene kadrove, da se trud i odanost cene. Ili da je ovo zemlja mogućnosti, u kojoj, uprkos verovatnoći, i samohrane majke i penzioneri mogu živeti Serbian Dream ako su dovoljno prilježni.

Takođe i da država nije veverica pa da Službeni glasnik poveri neslužbenim licima.